Je l’ se tako danas prodaje?

Za male butike i prodavnice kao da je vreme stalo.

Odem pre neki dan do Piramide (šoping centar u Novom Beogradu sa buticima uglavnom popunjenim turskom garderobom). U patikama, sportski.  Da spojim lepo i korisno, malo prošetam i usput da pogledam ima li tamo neka radnja sa tekstilnim materijalima.

Nađem nekoliko. Kako još nisam odlučila šta bih, rešim da prošetam još malo okolo i razgledam. Nikada ne žurim s kupovinom. 

Hodajući relativno brzo između lokala koji su u spoljnjem delu, zastanem ispred jedne lutke na kojoj se nalazi sličan komplet onome koji planiram sašiti.

Hm… možda i da ne šijem nego kupim gotovo?

Istrenirala sam se posebno u tome da kupovinu garderobe ostavim  da ‘prenoći’. Odlučim sutradan ili za par dana, dok se  “iskrčka”, inače, ode mas’ u propas’, kad proradi adrenalin pri pogledu na neki lep komad…

“Aj, probaj!” – začuh čim sam zastala.

Ostadoh u mestu zaleđena sa spoljne strane vrata.

Šta mi reče?!
Odzvanja mi u glavi: “Aj, upadaj! Probaj, upadaj i probaj…”

Ne, žena reče samo: “Aj, probaj!”, tonom koji sam ja doživela kao da je izgovorila i ono “upadaj”. Samouvereno, napadno, nekako da pomisliš da prosto moraš da postupiš po naredbi!

Ne zna ona da ne volim da isprobavam garderobu na koju mi ne proradi adrenalin 100%, a da ne pominjem što sam u patikama, bez štikli, i da tako samo trenerku kupujem. Ne zna ona ni da ne radim baš sve što se od mene traži.  

Međutim, ono što gospođa zasigurno zna, je to da ako potencijalnu mušteriju navede da proba, povećava verovatnoću da će pomenuta osoba i kupiti…

Elem, dok gospođa sa silikonskim ili hijaluronskim i uredno, napadno nakarminisanim usnama, punih obraza, natapirane frizure, to izgovara, u tom, iza njenih leđa, hitro iskače jedna mlađa, svedenije stilizovana ženska osoba, razotkriva u trenu zavesu koja je zapravo, kabina, verovatno misleći – hvataj odmah, na brzinu, inače ode!

Sve se odigralo u par sekundi, a meni u glavi čitav film. Volela bih da sam u tom trenutku ispred sebe imala ogledalo da vidim vlastiti izraz lica. Od svega što mi je tom prilikom prošlo kroz glavu, zadržala sam se na zaključku: “Auh, ovde baš ima posla!” Mislim, naravno na unapređenje – pa skoro svega!

Pa, dragi konsultanti, šta čekate?

Da, znam, mali su, nemaju velike bužete, ali ako nešto ne učine, sve manje će kupaca da “upada” u njihove lokale.

Dragi vlasnici malih lokala, da znam da su teška vremena, da se sa izazovima u poslu nosite stečenim  iskustvom i teškim radom, i baš zato treba da znate da u vreme sve veće konkurencije, i sitnica čini veliku razliku. Razliku u tome da li će kupac ući ili zaobići vašu radnju.

Sve se menja brzinom svetlosti. Konkurencija, tržište, kupci, trendovi…
Ponekad su ljubaznost i pozitivan opšti utisak dovoljni da vas potrošač primeti i da umesto što vas zaobilazi svaki sledeći put, baš vi budete prvi izbor pri odlasku u kupovinu.

Osvrt unapred: NetWorking Day – Poslovni susreti

Irena Lalić, Foto: Tamara Korać

Ponedeljak je pre podne. Mnoštvo stavki u to-do listi da odradim pre praznika a meni je, prosto, naišla želja da napišem ovaj tekst.

Ponesena prethodnim, uspešnim Networking Day-om i nestrpljiva da zakoračim u pripremu novog, “premotala” sam u glavi kratak “film” koji delim sa vama. Mislim da tek sada, nakon svih godina, napokon postajem svesna svojih potpuno neplaniranih i neočekivanih postignuća.

Preko sto sagovornika, uspešnih poslovnih ljudi, menadžera, preduzetnika sa afirmisanim ili poslovima u začetku, predstavnika institucija i partnera, ukazali su mi poverenje i bili moji gosti na događaju koji je idejno nastao decembra 2015, a već krajem januara 2016. družili smo se nas preko 130 na prvom NetWorking Day-u.

Sećam se tih dana. Imala sam tada vas, i energiju koja me je iznutra vodila ka novim koracima u realizaciju. Prepreka? Milion njih. “Iskakale su iz frižidera”, činilo mi se a opet, sve je teklo…

Sećam se ushićenja, strepnje, ispunjenih i neispunjenih očekivanja. I mnogo divnih ljudi oko mene, koji su svako na svoj način doprineli uspehu.

Sponzori?
Oni su bili samo vizija u tom trenutku. Na neke sam računala, ali su se odjednom povukli. (I kasnije se vratili.)
Imala sam s početka, kao i sada, vas, kao posetioce i sebe i energiju i poverenje koju ste osećali da mogu da vam pružim.

Sada, sredinom 2019. iza nas su 19. Networking Day – Poslovnih susreta. Mnogo kompanija su kao sponzori i partneri ukazali poverenje i podržali događaj. Neke saradnje i dalje traju, pojedine su ispunile svoju misiju i pružile šansu novim. (Ako vas zanima koje su to firme, možete da posetite sajt www.networkingday.rs)

19. Networking Day – Poslovni susreti, Beograd, Foto: Tamara Korać

Velike kompanije, poput Telekoma Srbija, sa kojima sarađujem treću godinu, podržale su one manje – pruživši šansu da ih kroz NetWorking Day – Poslovne susrete istaknemo i iniciramo u njihovoj misiji. Neke od njih pratim od samog nastanka, do ovog trenutka, kada su porasle i zapošljavaju…

Preko 2000 vas iz različitih kompanija, ili samostalno, posetili ste prehodne događaje u Beogradu i Novom Sadu. I dolazite ponovo. Mnogo veći broj vas se još nije ohrabrilo da nam se pridružite. Sigurna sam da hoćete. Kada vi budete spremni.

Koliko je poslova sklopljeno?

Smatram da su poslovni dogovori – poslovna tajna i ne insistiram na informacijama. Smatram da je to čak i nepristojno pitati.

Sa druge strane, svi znamo da je domet networkinga neograničen – kao koncentrični krugovi. Neke stvari su, prosto, nemerljive.

Ispunjava me i raduje činjenica da i nakon nekoliko godina “rade” poznanstva stečena na prvom Networking Day-u.

Šta je još važno?

Važno je da smo na Networking Day-u stvorili kreativnu i opuštenu atmosferu koja podstiče na networking i kojoj se svi rado vraćamo.

Važno je da slušamo i čujemo jedni druge.

Važno je da učimo.

Važno je da na NetWorking Day – Poslovne susrete dolazimo opušteno, bez pritiska da bilo ko bilo šta od nas očekuje. Da dođemo otvoreni za spontanost, damo i uzmemo onoliko koliko želimo i za koliko smo raspoloženi.

Važno je da upoznajemo onoga koga želimo i ko nam privuče pažnju. To je jedini način koji može da obezbedi nastavak komunikacije i razvoj prijateljskih i poslovnih odnosa.

Važno je da svako od nas bude ono što jeste.

[Što se mene tiče, možda ponekad na događaju ne delujem da sam u potpunosti “svoja”. Moguće je i da delujem kao veštica ponekad, “naelektrisana” i “opasna”, to je samo zbog milion stavki koje prethode i odgovornosti da sve vas koji ste tog trenutka prisutni ispoštujem u želji da vama bude ugodno i prijatno.
A možda sam i blagi “kontrol frik” ;), u nameri da sve bude baš onako kako sam zamislila. Uglavnom ne bude. Bude i bolje. :)]

Družeći se sa vama, rastem i ja, učim o sebi, menjam se… Hvala vam.

Irena Lalić, Foto: Tamara Korać

I na kraju pitanje:

Posao i zadovoljstvo?
-Da, uvek, i jedino tako.

Vidimo se uskoro na našim novim susretima.

Irena

Ramonda serbica – cvet “feniks”

Svi ratovi su besmisleni.
Ako su se već desili, sačuvajmo sećanje na njih i žrtve. Negujmo ponos što smo kao narod uvek bili na ispravnoj strani. Što smo se branili a ne počinjali.

***

Kada sam bila mala, otprilike sam imala osam ili deset godina, moja baba mi je pričala o Drugom svetskom ratu, o ustašama, četnicima, partizanima…

Pričali su mi ona i đed o njihovom izbeglištvu iz Dalmacije čak u daleki Egipat. Bili su tada deca koju godinu starija od mene u vreme kada sam slušala  njihove priče. Govorili su o tome i ko je koga zarobio, ubio u selu i okolini, ko je bio ustaša, ko četnik, ko partizan. Moja baba je u ratu izgubila brata. Bio je na strani partizana. Moj deda je izgubio sestru, ubijena je u vreme rata, oružjem za koje se nikad nije saznalo kome je pripadalo – da li partizanima, četnicima ili ustašama. Ubijena je ona i njen momak, zbog ljubavi koju su gajili jedno prema drugome.

Pričali su oni meni to i kasnije, ali ja se najviše sećam  prvog puta i mog prvog dečijeg, čistog i zdravorazumskog razmišljanja o ratu.

Ljutila sam se na babu što mi je govorila o razlici između Srba i Hrvata, i pitala se šta je to proradilo u ljudima da su se ponašali kao zveri jedni prema drugima!?

Razmišljala sam ovako:
Dobro, baba, to je bilo i prošlo. Danas su ljudi drugačiji. Nisu toliko glupi da ikada više ratuju nakon svih tih strahota. Kome je to potrebno? Kome je potrebna tolika patnja i koja je svrha glupog rata?

Strah koji mi se javljao slušajući njena iskustva, saznanja i emocije vezane za rat, anulirala sam idejom da su ljudu zaista sada zreliji, pametniji, i da nikada više neće dozvoliti da se dogodi rat. To je prosto nemoguće.
Razvila sam u sebi tada jak osećaj da je rat bio slučajna greška ljudi i da nikada više nije moguć. I sada, mnogo godina kasnije,  sećam se živo, sebe u trenutku kada sam tako razmišljala.

Nije prošlo ni deset godina, bila sam pet, šest godina starija nego moja baba u Drugom svetskom ratu, doživela sam kao i cela moja porodica, uključivši i babu i dedu i sve ostale, rat u Hrvatskoj. Vreme  kada je “čovek čoveku ponovo postao vuk“. Zatim rat u BiH, pa onda bombardovanje u Srbiji, a evo i dalje tihi rat na Kosovu, koji nažalost traje i dalje sa manjim ili većim ispadima.

Samo malo dalje, dešavali  su se Iran, Irak i mnogi drugi, i najsvežiji rat u Siriji, jedna bogata i uspešna zemlja pretvorena je u ruševinu i ruinu.  Deca su patila, mladi su patili, stariji su patili. Naočigled svekolikog razvoja sveta, putovanja na Mars, startup-ova, kloniranja i “beba iz epruveta”.

Slušam svakodnevno i priče i o trećem svetskom ratu i tek sada shvatam da su neki ljudi zaista glupi da i dalje imaju razloga da ubijaju i da se čovečanstvo nikada neće opametiti. Patnje koje ljudi doživljavaju u ratovima danas, a o deci da ne govorim, su najmonstruoznije i najperfidnije ikada.
Što smo pametniji, luđi smo.

Zašto se ratuje?

Ratuje se zbog moći i primitivizma.
Zbog prevlasti jednih nad drugima. Zbog proizvodnje i prodaje oružja. Ratuje se zbog novca, zapravo.

Hajde da, umesto puškama, topovima, ratujemo idejama, kreativnošču, sportom, ljubavlju.

Hajde da budemo mudri, pametni i našu decu učimo tome. Hajde da nikada više niti jedno dete ne pati zbog strahota koje čine odrasli.

Verujem i dalje u sebi kao ono dete nekad, da smo ipak zrnce pametniji i da nikome više nije do rata i da ćemo učiniti sve da se radujemo životu. A on je kratak.

Ljudi, ne budimo ludi,  volimo se.

***

Natalijina ramonda, simbol Primirja u prvom svetskom ratu, prelep je cvet i zaista ima posebnu simboliku za Srbe i Srbiju.

Postoji i jedna knjiga koja mi se vratila u sećanje ovih dana. Monah Kalist, knjiga o strahotama prvog svetskog rata kroz biografiju monaha Kalista.  Govori o ljudskoj snazi života, čudesima i moći ljubavi i regeneraciji na ličnom nivou.  Savršeno se uklapa u simboliku Natalijine ramonde, toplo je preporučujem.

***