Lekcije su svuda oko nas

happiness-07Napisala sam danas, napokon, svoj prvi tekst za blog. Nakon dugo vremena moja želja je prešla u izričitu potrebu i sedoh da doradim davno započeto pisanje.
Hm… ne ide uvek onako kako zamislimo. Čekajući da proradi WordPress sajt (rekoše tako administratori), zatvorih fajl sa tekstom da se jos malo “krčka” i kada sam ponovo htela pogledati, nema ga! Običan Word doc, sećam se da sam ga sačuvala, da sam više puta kliknula na “save”… Ništa! Nema ga!

Mogla sam odmah biti spremna na Marfijev zakon, no, ko može u svakom trenu biti svestan svega?
Prvo sam pomislila da tražim pomoć IT-jevaca koje znam. Odustala sam. Pomislih zatim, da u svemu lošem ima i nešto dobro. Sve što nam se događa je s razlogom i nije mi prvi put da izgubim fajl. Retko, ali se ipak dešava. Idemo dalje… Prvi put mi je to bio slučaj sa fotografijama moje kćerke. Skoro sve koje su do tada bile u kompjuteru nastale digitalnim fotoaparatom, izgubile su se negde u virtuelnom svetu… Eh, taj očaj, tuga… tada sam valjda očvrsnula i oguglala na sve ostale zagubljene fajlove. Tako i sada. To vam je kao kada doživite neuspeh na poslovnom sastanku, potrošili ste vreme, energiju, pripremali se, nadali se, i onda, ništa! Idemo dalje. Samopouzdanje ostaje. Svaka lekcija se plaća. Dobro je da smo ih svesni.

Elem, za momenat sam ipak zaronila u očaj i sada. Ali za kratko. Neće mene pobediti mašina! Jer, pisati mogu ponovo, možda ne baš isti tekst, svakako ne isti tekst (Ko zna zašto je to dobro?).

Iako mi se čini da sve u životu moram raditi  dva puta i taj broj dva me prati prilično (u podznaku sam Blizanac :), NetWorking Day je drugi ovakav događaj koji sam pokrenula…), ponekad sve pustim i odustanem, a ponekad u meni proradi otpor, inat, a tada postižem najbolje. I tako, svesna broja dva koji me prati, rešila sam da NetWorking Day mora uspeti iz prvog pokušaja.

Volim kod sebe ovaj kreativni inat. Nekako me uzdrma. Probudi energiju. Pa, da, emocije nas pokreću. Bilo da se radi o poslu, ljubavi, hobiju, ljudima oko nas…

Oni koji me okružuju, često mi govore da sam tvrdoglava. Meni se čini da sam uporna. Uporna u nečemu u čemu bi oni vrlo brzo odustali ili ne razumeju. Dobro, ponekad i tvrdoglava. Pokušaj da promenim način na koji nešto funkcioniše, jer ne razumem svrsishodnost istog,  zaista liči na tvrdoglavost. Ili, kada iznova radim nešto, a svi su pokazatelji negativni!

Optimizam, upornost ili tvrdoglavost?
Dodala bih još i neodustajanje, verovanje. Najbolje sam shvatila značenje ovih reči baveći se prodajom dugi niz godina.

Čovek uči kroz sopstveno iskustvo. Iako nas životno iskusniji ljudi savetuju da učimo kroz iskustva drugih. Slažem se. Ali, ne možemo sve. Nešto se ipak najbolje prihvata kada lično osetimo.

Iskustva drugih su kao tuđa tuga koja nas ne dotiče. Vidimo je, znamo da postoji, ali joj ne dozvoljavamo isuviše blizu. Samo ono što lično emotivno proživimo ostavlja trag i na nama je na koju stranu će nas taj trag odvesti.

Mene je i današnje iskustvo dovelo do ovog teksta, potpuno drugačijeg od prethodnog, tematski, idejno, koncepcijski.

Naučila sam nekoliko lekcija. Jedna je da ne žalimo za propuštenim. Druga, da i najbanalnije situacije imaju poruku. Treća me je toliko inspirisala da sam rešila da je detaljnije obradim u nekom budućem postu.

Ukoliko sebe percipiramo kao pobednika, iz svake situacije možemo izaći s pozitivnom energijom i novom, korisnom lekcijom.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *